Predstava se zasniva na “kratkom spoju” dva arhetipska teksta o ženi u današnjem društvu. Prvi je drama “Smrt i Devojka IV – Jackie” austrijske nobelovke, feministkinje i komunistkinje Elfride Jelinek, a drugi “Arhetip Medeja – monolog za ženu koja ponekad govori” Ivane Sajko, jedne od najradikalnijih i samosvojnijih hrvatskih dramskih spisateljica. Oba teksta su feministička, ali na različite načine – idu od krajnje internalizacije poželjnog ženskog ponašanja do odbijanja bilo koje ponuđene ženske uloge. Njihov kratak spoj oličen je i u podnaslovu predstave “male tajne velikih figura mizoginije”. Predstava zapravo kreira priču o ultimativnoj mizoginiji, koja postoji, na različite načine maskirana i u današnjem društvu. Ta priča je mračna, sumorna, sa elementima horora i bez optimističnog preokreta. Ona pre brutalno evidentira stanje stvari i dovodi ga do ekstrema, nego što predlaže rešenje. Kao neka vrsta društvene simptomatologije, koja odgovornost za rešenje prosleđuje gledaocima.