Kao u mitu o pticama koje su ceo život provodile u letu.
Jele su leteći.
Spavale leteći.
Parile se leteći.
Kad bi trebalo da snesu jaje, ženke bi odletale visoko, visoko u nebo.
Da bi kada snesu jaje u vazduhu ono padalo. I u padu se raspuklo.
I pre no što udari na zemlju, ptić je izletao. Srećno.
Vinuo bi se, zamahnuo krilima.
Poleteo.
Leteo i jeo. Leteo i spavao. Leteo i živeo.
Bilo je ipak i lenjih ženki.
I kad bi trebalo da izlegnu jaje nisu dovoljno visoko odletale.
I jaje bi pljusnulo o zemlju. I ptić bi stao na noge. I gegao bi i hodao.
I ne bi se setio da poleti.
Samo ponekad kad gleda u nebo ili u snu.
U sebi bi osećao besnu žudnju.
Ona bi ga izvijala i napinjala ka nebu.
San o letenju.
Ili sećanje na davni pad.
Čovek.
Letač hodač.
Greh lenje ptice.
Varijacije na zaboravljenu veštinu.
Letenja.
I druge zaboravljene veštine i strasti.

Jelena Bogavac, rediteljka