Predstava istražuje fabrikovana stanja svesti usled sistemske proizvodnje, potkrepljivanja i popularizacije paranoje kao zahvalnog paravana za sprovođenje raznih ekonomsko-političkih mera u vidu „šok terapije“. Uskraćenost zadovoljenja jedne od osnovnih potreba – potrebe za bezbednošću, redukuje kritičku misao, a pravilno dozirana dnevna kura straha čoveka transformiše u non-stop alertiranu zver. Spreman, pozor i ono konstantno odlagano: sad! čini atmosferu predstave napetom i nepodnošljivom sve do njene kulminacije kada sistemom dirigovana paranoja postaje cool image zastrašenosti, kada paranoja postaje šik.

Američka javnost svakodnevno biva informisana o stepenu alertiranosti pomoću color-coded threat level sistema prikazanog u uglu televizora i označenog odgovarajućom bojom: od zelene koja označava nizak stepen opasnosti, preko plave, žute i narandžaste, do crvene koja je najviši stepen opasnosti. Pre ovog sistema korišćen je „Bikini sistem“ koji je na lestvici imao i belu boju sa značenjem: nema dostupnih informacija o specifičnoj opasnosti. Belo nije korišćeno nikad u istoriji ovog sistema.

Prepadnuta manekenka poluotvorenih usana i širom otvorenih očiju zuri u kameru, tačnije: kroz kameru, u opasnost koja joj preti. Snop svetla diskretno obasjava najnoviju nijansu futurističkog karmina. To je izgled kome težimo, koji priželjkujemo.

Flamingovo oko veće je od njegovog mozga.