TRAGIKOMEDIJA - TRAGEDIJA NAŠEG VREMENA 

Od Aristotela, preko Hegela, do postmodernističkih teoretičara, menjala su se tumačenja pojma tragičnog u pozorištu. Iako je tragedija, jedanod najstarijih teatroloških pojmova, koji se, takoreći, podrazumeva,definisanje tragičnog u savremenom svetu, pa i savremenom teatru nije nimalo lak zadatak. Današnji svet je prepun tragičkog potencijala, alije veoma zanimljivo pitanje kako današnje pozorište reaguje na njega.Jasno je da je domet pozorišta ograničen i da je mesto katarze umesto pozornice odavno postala televizija sa svojim političkim ili reality show programima. Jasno je da u prosečnom političkom životu neke zemlje odavno ima više elemenata tradicionalne tragedije (patos, katarza,tragična greška isl.) nego u savremenom pozorištu. Ipak, pozorište je preživelo bitku sa modernijim medijima i izborilo sebi poseban prostor,koji, možda, ne može bitno da utiče na društveni poredak, ali sasvim sigurno može da ga provocira, ispituje, kritikuje. I ono to i radi,manje ili više upadljivo i manje ili više revolucionarno već nekoliko hiljada godina. 

Ovogodišnja selekcija Bitefa fokusirala se na fenomen manipulacije pojmom tragičnog u savremenom svetu. Posle mnoštva odgledanih predstava, našem festivalu se nametnuo zaključak koji se postepeno pretvorio uovogodišnji slogan a koji, ukratko, glasi da tragičnost današnjeg svetau pozorišnoj obradi gotovo uvek postaje tragikomedija. Jedna od definicija tragedije glasi: „Sama mogućnost tragičnog je povezana sadruštvenim poretkom, budući da podrazumeva postojane vrednosti kojima se junak dobrovoljno potčinjava. Poredak je na kraju uvek uspostavljen,bilo božanski, metafizički ili humani. Pitanje tog poretka na kompočiva savremena civilizacija je, u stvari, ono što zasmejava današnje pozorišne stvaraoce i njihovu publiku i što onemogućava savremenom čoveku, suviše ciničnom i okrenutom sebi da se nadje u središtu tragedije po antičkom ili šekspirijanskom modelu. Tako su se u ovogodišnjoj selekciji našla neka od najmarkantnijih i najpriznatijih pozorišnih imena internacionalne pozorišne scene, koja su se, svako nasvoj način, bavili savremenim fenomenima, balansirajući na tankoj žici izmedju tragične i tragikomične percepcije sveta u kom žive. Medju njima su umetnici poput Martalera, Gebelsa i Gočeva koji su odranijepoznati beogradskoj publici, ali i umetnici koji su, iako već dugo prisutni na međunarodnoj pozorišnoj sceni, prvi put u Beogradu. To se, pre svega, odnosi na Meg Stjuart, američku koreografkinju i plesačicukoja živi i radi u Evropi. 

Manjak prostora je naziv Martalerove predstave i odlična metafora za savremeno čovečanstvo, ali, očigledno ivelika tragikomična tema savremenog teatra.

Anja Suša i Jovan Ćirilov