Predstava Persijanci berlinskog Dojčes teatra u režiji Dimitrija Gočeva proglašena je od strane nemačkih kritičara za najbolju predstavu prošle sezone. Prvorazredni glumci odigrali su tragediju pobeđenih, aktuelnu u savremenoj istoriji, tako što su porazom odredili tragičnu budućnost svoga naroda.
Naime, 480. godine pre n.e, Grci su u bitci kod Salamine porazili Persijance, koji su ih do tada tlačili. Osam godina kasnije jedan Grk pisao je o ovom velikom događaju sa stanovišta poraženog neprijatelja. Persijanci su danas najstariji sačuvani dramski komad na svetu. Ova tragedija je „organizovani nervni slom“ (kako to kaže prevodilac Durs Grunbein), večni krik za pomoć prenesen u reči. Eshil je onima koji su bili odgovorni za poraz dao da kažu šta imaju, od hora starešina do poraženog vojnog zapovednika, kralja Kserksa. Pisac komada ispituje savremenu istoriju, ali sa stanovišta koje obuhvata i prošlost i budućnost. On pokazuje da su današnji pobednici sutrašnji gubitnici. Čak i kada se mrtvi brzo sahrane i zaborave, oni ostaju sa nama.
U svojim pozorišnim delima, Dimitrij Gočev je uvek nastojao da pronađe efekat katarze – kako duhovni, tako i fizički. Poreklom Bugarin, Gočev je internacionalnu slavu stekao režirajući u najvećim nemačkim i austrijskim teatrima. Sa ovim briljantnim autorom Bitefova publika je imala priliku da se sretne još 1986. godine, a u okviru ENPARTS programa gostovaće i na narednom Bitefu sa predstavom Bure Baruta Dejana Dukovskog.
Reč autora:
Ovo delo mi je veoma važno. Radili smo na njemu veoma naporno i nedeljama intenzivno iščitavali scenario Petera Wicmana (Peter Witzmann) i Hajnera Milera sve dok nam nije jezik prodro u mozak i utrobu. Tekst je krajnje krut, ali mi je bilo važno da se snađem bez bilo kakvih pomagala – pod tim mislim na one napadne pozorišne efekte kojima se ponekad pribegava. U slučaju Persijanaca hteo sam da radim samo sa tri osnovne pozorišne konstant: glumcima, jezikom i prostorom.
Dimiter Gotscheff (Intervju za list Der Freitag, 11. maj 2007.)
Iz kritike:
Kakva senzacija! Uz Gočevljevog Ivanova u Volksbühne, ova postavka Persijanaca verovatno je najbolje što može sada da vidi onaj ko traži izazovno pozorište! Iskonska tragedija stoji pred nama kao monolit, bez središnjeg prostora na vidiku, u koji bi mogli da uteknu bilo gledaoci bilo četvoro glumaca. Sve počiva na njihovim ramenima. Oni dva i po milenija ljudske tragedije sažimaju u 90 minuta. Stavili su ogromno toga na kocku – i isplatilo im se onoliko! Margit Bendokat, jedinstvena – u svakom smislu te reči – predstavnica hora izražava svoja razmišljanja o ratu sa totalnom koncentracijom. Kao da smisao svojih reči shvata tek u trenutku dok ih izgovara, puštajući ih da poteku iz nje u jednom jedinom vrisku. Kraljica majka Almute Cilhera (Zilcher) je suzdržana plemkinja suočena s katastrofom, možda incestuozna životinjska majka koja se probije u sekundima dugom, nemom likovanju na vest da joj je sin preživeo – dok njena ličnost ima istovremeno još 25 strana. Koh (Koch) i Finci (Finzi), par glasnika koji donose vesti o ratu su sažetak svake tehnike retoričke kulture, od tragedije do farse, od empatije do ironije, od odmaka do neposrednog citata. Gotovo 30 minuta Koh i Finci govore istovremeno, a ipak dopuštaju da se u njihovom sazvučju pojave najneverovatnije razlike. Kad se plameno-crvenokosi Koh pojavi kao senoviti duh Darija koji, u besu zbog sinovljevih neuspeha, isteruje čitavu galeriju portreta uspešnih predaka, te kada se Finci na pozornici pojavi kao Kserks, odguruje zid-senku da napravi mesta za svoje prisustvo i u završnom monologu, pušta da se ceo katalog vladara u svetskoj istoriji, uključujući sve umetničke citate i sablasti, smežura, tada možete samo zapanjeno da sedite i kažete: E, ovo je pozorište!
Der Tagesspiegel
Dimiter Gotscheff (Dimiter Gočev), rođen u Bugarskoj, je u Istočni Berlin došao 1960-tih godina da bi studirao veterinu. Međutim, ubrzo je postao đak i pomoćnik reditelja Benno Bessona, prvo u Deutsches Theater, a zatim u Volksbühne am Rosa-Luxemburg-Platz. Rediteljski debi Gočev je imao u Nordhausen sa Die Weiberkomödie (Ženska komedija). Godine 1979. napušta Istočnu Nemačku povodom ekspatrijacije pesmopisca i disidenta Wolfa Biermanna i vraća se u Bugarsku. Od sredine 1980-tih radi u pozorištima širom Nemačke i Austrije. Njegove predstave, uključujući Black Battles with Dogs Bernard-Marie Koltèsa, Čehovljevog Ivanova (oba u produkciji Volksbühne) I Molijerovog Tartifa (koprodukcija Salcburškog festivala i hamburškog Thalia Theater) su često pozivane na berlinski Theatertreffen festival. Nekoliko njegovih režija žiri pozorišnih kritičara proglašavao je za režije godine, a njegov Ivanov dobio je 3sat Innovation Prize na Theatertreffen festivalu 2006. godine. Dimiter Gočev postao je jedan od reditelja na plati Deutsches Theater tokom sezone 2006/2007. Pre Persijanaca režirao je Smrt trgovačkog putnika Artura Milera (Death of a Salesman, Arthur Miller), GERMANIA po tekstovima Hajnera Milera (Heiner Müller), Priče iz Bečke šume Edena fon Horvata (Ödön von Horváth) i Volpone Bena Džonsona (Ben Johnson). Njegovi Persijanci, obasuti kritičarskim pohvalama, izabrani su za najbolju predstavu 2007 u anketi kritičara u profesionalnom časopisu Theater Heute.
|
Režiser: Dimiter Gotscheff
Prevod na nemački: Heiner Müller
Prema radnom prevodu: Peter Witzmann
Podela: Margit Bendokat, Almut Zilcher, Samuel Finzi
Scenograf, kostimograf: Mark Lammert
Dramaturg: Bettina Schülke
Svetlo: Olaf Freese
Šminka: Andreas Müller
Asistent reditelja: Jakob Fedler
Asistent scenografa i kostimografa: Nadine Meister
Asistent scenografa: Ulrich Belaschk
Asistent dramaturga: Elena Sinanina
Asistent kostimografa: Sabine Eckert
Inspicijent: Kathrin Bergel
Sufler: Dorothea Bartelmann
Stažisti: Judith Bohle, Friederike Hundertmark
Tehnički direktor: Michael Schaldach
Zvuk: Detlef Feiertag, Matthias Lunow
Rekviziter: Jan Quaiser
Garderober: Sabine Reifeldt |
