Théâtre Vidy - Lausanne (Lozana, Švajcarska) Heiner Goebbels:
ŠTIFTEROVE STVARI / STIFTERS DINGE
Ideja, muzika i režija: Heiner Goebbels
25.09. 20:00, 26.09. 17:00, 20:00, 27.09. 17:00, 20:00
Sava Centar
Trajanje :
80 min.
Štifterove stvari je kompozicija za pet klavira bez klavirista, komad bez glumaca, izvedba bez izvođača moglo bi se reći predstava nijednog čoveka. To je, pre svega, poziv gledaocima da stupe u fascinantan prostor pun zvukova i slika, poziv da se vidi i čuje. Predstava se odvija oko svesti o stvarima, stvarima koje su u pozorištu često deo scenografije ili funkcionišu kao rekviziti i služe samo kao ilustracija. Ovde one postaju protagonisti: rasveta, slike, žamor, zvuci, glasovi, vetar i izmaglica, voda i led.
Kao što naslov sugeriše, ovo delo se oslanja na tekstove Adalberta Štiftera, romantičnog autora s početka 19. veka, koji pogrešno slovi kao sledbenik bidermajerske konvencije. Štifter piše sa istim okom za detalj kao što neki slikar slika, te ako se čini da zapleti njegovih priča obeležavaju vreme usled temeljnih (i na prvi pogled, dosadnih) opisa prirode, oni zapravo samo dokazuju koliko on poštuje Stvari: takvi pasaži prisiljavaju čitaoca da uspori i postane svestan svake pojedinosti – kao kad neko ko želi da se približi tekstu, prvo u potrazi za njim mora da se probije kroz šumu. Stvari i tvar pričaju sopstvenu priču dok su likovi često samo udenuti u tkanje i ni u kom slučaju nisu suvereni subjekti svojih priča. Savremeni i radikalni aspekti Štifterovog opusa ispoljavaju se kroz namerno usporavanje i ritualizovana ponavljanja, te za današnjeg čitaoca imaju posebno značenje.
Štifterove stvari inspirisane su njegovim postupkom pisanja i nije bilo želje da se za scenu pripremenjegove priče ili predmeti koje je opisao. Performans/instalacija (u trajanju od oko 80 minuta) tretira njegov tekst kao suočenje sa nepoznatim i sa silama kojima čovek ne vlada, kao neku molbu za spremnost da se usvoje merila i sudovi različiti od naših, pa čak i kao priliku za pomirenje sa nepoznatim kulturnim referencama, naročito na polju ekoloških katastrofa koje je Štifter već predvideo sa svojim uobičajenim okom za detalj.
Reč autora:
Gertrude Steinje napisala “sve što nije priča, može da bude komad” i ja se pridržavam te ideje. Svi smo čuli toliko priča; prosečna žena sa ulice bi mogla da ispriča neku bolje od mene. Ako hoće da bude umetnička forma, pozorište mora da veruje u vlastitu stvarnost i ne pokušava da prenosi mudre misli o stvarnosti. U načelu ste u pravu u vezi sa Štifterovim stvarima; to je izvođačka instalacija sa raznim tonskim i glasovnim slikama, ali je pre svega to poziv da se gleda i sluša. (...)
Mojim komadima jesu potrebni ljudi – ljudi koji će ih stvoriti i ljudi koji će ih doživeti. Moje delo može da funkcioniše samo ako ima publike koja „opšti“ sa elementima komada. Onda je delo verovatno mnogo individualnije i maštovitije nego što smo mogli da planiramo. Štifterove stvari svakako traže publiku. Samo pažljivo oko može od toga da napravi komad.
(...)
Ne brkam pozornicu sa stvarnošću i savršeno sam svestan da je taj prostor veštački. I prostor za umetnički doživljaj. Ako znate kako, možete pažnju gledalaca da usmerite na zvuk kamena koji se polako kreće, da otkrivaju „stvari“ kao da su u nekom pohodu u prirodi. Ili, pak, da ih navedete da otkriju nešto novo o sebi. Heiner Goebbels
Iz kritike:
Ono što Gebels ovde postiže u pogledu transformacije i metamorfoze daleko prevazilazi ono što smo sada navikli da doživimo u pozorištu u smislu multimedijalnih dela koja tragaju za vezama između plastične umetnosti, filma, videa i muzike. Sam Gebels svoje delo naziva „izvođačka instalacija“ koja se – u direktnom pozivanju na Štifterovo impresionističko negovanje jake teme – bavi „izazovom Drugog“ i „susretom sa prejakim silama“. „Svesna sporost“ i „ritualizovani povraćaj“ su osnovni elementi ove estetike. Međutim, pogrešno bi bilo u ovim opisima videti anti-moderan stav kakav se Štifteru često pripisuje. Naprotiv, vizuelno i tonsko prikazivanje prirode u Štifterovim stvarima apsolutno je apstraktno. Ono što se u izvesnoj meri ponaša kao sakralno brzo se preobražava u prepoznatljiv umetničko-tehnički konstrukt…
Elementi instalacija – so i beli peškiri, staklasta vodena površina i blagi naleti vetra – čije purističke linije podsećaju na japanske avangardne filmove 1960-tih, evociraju lepotu spokojstva. Gledalac zatim biva transportovan u apokaliptični snoliki predeo rasprslih svetlosnih snopova, naučne fantastike i utiska o industrijskoj ruševini, koji se ubrzo pretvara u noćnu šumu i džinovski akvarijum propraćen akustičkim rifovima koji se sve više približavaju muzici. Citati it plastične umetnosti, filma i književnosti toj celini pridaju istorijsko-umetničku i filozofsku dimenziju. A kada se na kraju čitava zvučno-svetlosna naprava zakotrlja ka gledaocima i pod pozorišnim svetlima čovek prepozna da je sada vidljiva mehanika - daleko od detinjaste estetike inspirisane Tingelijem (Tinguely) - višestran izraz logike, tada gledalac biva otrgnut iz snova slika i ostavljen da se čudi pred umetničkim i tehničkim napretkom. Pet klavira, povezanih elektronikom i nagomilanih vertikalno ključ su zagonetke, akustički izvor i pejsaž ove magije. Sabine Haupt (NZZ)
Heiner Goebbels(Hajner Gebels), kompozitor, reditelj, tokom 1970-tih je uglavnom komponovao muziku za pozorište, film i balet. Sredinom 1980-tih Gebels je počeo da komponuje i režira vlastite audio komade, uglavnom po tekstovima Hajnera Milera (Heiner Müller). Od 1988. godne Hajner Gebels piše kamernu muziku za Ensemble Modern (Red Run, Befreiung, La Jalousie) i Ensemble Intercontemporain (Herakles 2).
Godine 1994. usledila je Surrogate Cities, 90-minutna kompozicija za veliki orkestar po narudžbi Alte Oper u Frankfurtu u izvođenju Junge Deutsche Philharmonie, sa Peterom Rundelom kao dirigentom. Zatim, 1996., po narudžbi Donaueschingen komponuje Industry & Idleness (premijera Radiokamerorkest Hilversum, dirigent Peter Eotvos). Walden za prošireni orkestar nastaje 1998. godine za prvo gostovanje novoosnovanog Ensemble Modern Orchestra (dirigent Peter Eotvos).
Pozivi na sve veće pozorišne, novomuzičke, džez festivale i festivale izvođačkih umetnosti i gostovanja sa svim njegovim ansamblima, scenska dela i portretni koncerti Ensemble Modern odveli su ga u preko 30 zemalja za poslednjih 15 godina. Nedavno je objavljeno oko 10 kompakt diskova. Ou bien le débarquement désastreux (Ili nesrećno iskrcavanje), komad za muzičko pozorište režirao je u Parizu 1993. godine. Njegov Die Wiederholung (Repriza) po motivima Kjerkegora (Kierkegaard), Rob-Grijea (Robbe-Grillet) i Princa (Prince) je 1995. ostvaren u Frankfurtu (Theater am Turm). Komad za muzičko pozorište Schwartz auf Weiss (Crno na belom) urađen je u TAT u Frankfurtu 1996. za 18 muzičara Ensemble Modern. Snimljen je za Arte, narezan za BMG i SWF i još uvek se prikazuje u Evropi i van nje. Max Black, komad za muzičko pozorište, sa Andre Wilmsom, imao je premijeru aprila 1998. godine u Lozani, a sa Ensemble Modern uradio je omaž povodom 100. godišnjice Hannsa Eislera, nazvan Eislermaterial – koncert prvi put prikazan u Minhenu maja 1998. godine. Gotovo sva njegova dela za muzičko pozorište izvedena su preko 50 puta na glavnim muzičkim i pozorišnim festivalima u Evropi, SAD, Japanu, Australiji i Singapuru. 1994/95: gostujući professor na Institut für Angewandte Theaterwissenschaft, Univerzitet Gisen
1997/98: gostujući professor na Musikhochschule Karlsruhe – Klasa za kompoziciju.
Od aprila 1999. Hajner Gebels radi kao predavač na Institutu za primenjene pozorišne studije pri Justus Liebig univerzitetu u Gisenu (Nemačka). Tu vodi nekoliko seminara i umetničkih projekata. Od 2006. predsednik je Pozorišne akademije Hesena.
Premijera Landschaft mit entfernten Verwandten (Krajolik sa udaljenim roditeljima), prve opere Hajnera Gebelsa, bila je 2002. godine. Povodom svog 50. rođendana Hajner Gebels je izdao svoju prvu knjigu Komposition als Inszenierung
Prvo orkestarsko delo Hajnera Gebelsa, From a Diary, po narudžbi Berlinske filharmonije (dirigent Simon Rattle) imalo je premijeru 2003. godine.
Posle Max Black (1998, sa Andre Wilmsom), Reprize (1999) i Hashirigaki (2000), Hajner Gebels se po četvrti put vratio u Théâtre Vidy u Lozani sa Eraritjaritjaka – musée des phrases po rečima Elijasa Kanetija (Elias Canetti), sa Andréom Wilmsom i Mondrian Quartet, gudačkim kvartetom iz Amsterdama. Za ovo muzičko-pozorišno delo, hvaljeno širom sveta, Hajner Gebels je dobio preko šest evropskih pozorišnih nagrada, kao što su Herald Angel Award 2004 na Edinburškom međunarodnom festivalu, Prize Opus Stage, Grand Prix de la Critique 2005, Grand Prix "MIRA TRAILOVIĆ" 2005” na 39t.Bitef Festival u Beogradu i još neke.
Ideja, muzika i režija: Heiner Goebbels Scenografija, svetlo i video: Klaus Grünberg Saradnik za muziku: Hubert Machnik Dizajner zvuka: Willi Bopp Asistent: Matthias Mohr Inspicijent: Marc Moureaux Robotika: Thierry Kaltenrieder Tehničar svetla: Mattias Bovard Video: Jérôme Vernez Asistent inscipijenta: Fabio Gaggetta,Jean-Daniel Buri Zvuk: Andrew Mikkelsen, Ludovic Gugliemazzi Muzički supervizor predstave: Matthias Mohr, Hubert Machnik Tehnički direktor: Michel Beuchat Vođa trupe: Sylvain Didry
Koprodukcija: spielzeit’europa I Berliner Festspiele, Grand Théâtre de la Ville de Luxembourg, schauspielfrankfurt , T&M-Théâtre de Gennevilliers/CDN, Pour-cent culturel Migros ,Teatro Stabile di Torino
Uz učešće: Artangel London
Predstavu podržali: Pro Helvetia - Fondation suisse pour la culture
