Iz kritike:
Pozorište može pružiti doživljaj i bez reči. Čoveka ponese idejno bogatstvo režije i utegnutost forme. Pre svega vidimo kratke scene nasilja i moći, o sputavanju individue i njenog slamanja. Na momenat se kristališe scena, i glumac se pokreće na svetlu, ali u sledećem momentu je već svemu kraj, i lik se gubi u tami... Iz otpora i ugnjetenosti, životinjskog nasilja i čovečnosti se stvara pokretačka snaga. Zaintrigirajući je doživljaj videti Brehtove refleksije vezane za 17. juni na mađarskom jeziku, tamošnji nemiri iz 56-e, u zavisnosti od aspekta gledišta, predstavljaju kulminaciju borbe protiv staljinizma i komunizma. Mađarski glumci unose u diskusiju jednu vrstu originalne istorijske autentičnosti.
Tom Mustrof (Neues Deutschland, 26.04.2007)
Urban se ovaj put suočio s jednim od najvećih likova teatra, i to kako! Umetnički i diskurzivno, Urban uz pomoć svojih fenomenalnih glumaca i glumica predstavlja sve ono što je krasilo Brehtovu filozofiju teatra - efekat distanciranja, igre svetla, deklamovanje teksta, obraćanje publici. (...) Sve u punoj asocijativnoj potentnosti prepušteno gledaocu da odredi i pozicionira, baš kako je Breht to želeo. Baš kao što ime kaže (Brecht – The Hardcore Machine) - psihološki intenzivno, fizički jako i ekspresivno, dramaturški striktno precizno, duhovito ozbiljno... “Za divno čudo”, ono što je možda i najveći kvalitet predstave, to je njena posebnost i razlika u odnosu na veliki deo Urbanovog opusa (...) da ne bude zabune, nije laka, ali zabavn(ij)a definitivno jeste.
Igor Burić (Dnevnik, 01.07.2008)
Reč autora:
Kolima dolazim iz Sente u Suboticu. Volim mesto odakle odlazim, a isto tako i ono u koje ću i stići. Mada su i to samo laži. Slušam cd Einstiurzende Neubauten: tabula rasa. Odlučujem da će se naša nova predstava koju ćemo uskoro izvesti u Berlinu zvati Brecht the hardcore machine. Najverovatnije će se tumačiti da je predstava brehtijanska tvrda mašina, ili da je sâm Breht jedna hardcore mašina. Dok smo radili na predstavi boravili smo već dvaput tamo, uglavnom upoznajući Brehtovu ostavštinu, taj ponekad smešni kult tog veoma paradoksalnog čoveka. To me ponekad i frustrira, no pozorište nije pisac, a izvođenja Brehtovih komada u Nemačkoj nisu nam se ni dopala.
András Urbán
András Urbán (Andraš Urban) rođen je 1970. u Senti. Kao sedamnaestogodišnjak otvara samostalnu pozorišnu i književnu radionicu gde je istovremeno autor, reditelj i glumac. Formira čuvenu pozorišnu trupu AIOWA koja teatar tretira kao specifičnu, ali ipak sveumetničku i, ne na poslednjem mestu, ideološku akciju.
Upisuje odsek režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, klasa prof. Vlatka Gilića. Studira filmsku i pozorišnu režiju i režira u subotičkom Narodnom pozorištu. Sredinom devedesetih prekida studije, napušta rad u pozorištu i godinama živi povučeno. O pozorištu samo razmišlja.
Posle pet godina nastavlja studije, u klasi prof. Bore Draškovića, kod koga 2000. diplomira. Počinje da režira u Pozorištu "Kosztolányi Dezső" u Subotici, a uz podršku segedinskog MASZK-a i vlastitog ansambla stvara i „nezavisne“ pozorišne predstave. Radi i u Novom Sadu, u Beogradu, vodi umetničke radionice u Rumuniji, preduzima studijsko putovanje u Japan. Od 2005. je direktor Pozorišta " Kosztolányi Dezső".
Režirao je dela Bihnera (Woyzeck - 1992), Šekspira (Hamlet - 1992, Ukroćena goropad - 2006), Dejana Dukovskog (Mamu mu j..., ko je prvi počeo - 2000), F. Arabala (Piknik na frontu - 2001), J. Pilinskog (Deca i vojnici - 2004, Urbi et orbi - 2007), Ota Tolnaija (Okuka smrti - 2003), Jordana Radičkova (January - 2003), Geze Čata (0,1 mg - 2004), Slobodana Tišme (Kralj šume - 2004), Beketa (Čekajući Godoa - 2005), S. Plat (Devojka koja je lajala na mesec - 2005), Brema Stokera (Drakula - 2006), Brehta (Brecht-The Hardcore Machine - 2007). Poslednja režija je: Turbo Paradiso (2008).
Autor kratkih filmova Neko i neko (1991), Staklo (1992), Kao da nas i nema (1993) i knjige pripovedaka Partizan iz zore (2003).
Nagrade, priznanja: I nagrada Festivala malih i eksperimentalnih scena, Pančevo (Rosa, 1989), Specijalna nagrada žirija Bitefa za predstave Woyzeck i Hamlet (1992), Nagrada za najbolju režiju IX smotre alternativnih pozorišta, Segedin (Deca, Okuka smrti, 2003), Nagrada za inovacije X smotre alternativnih pozorišta, Segedin (2004), Sterijina nagrada Okruglog stola 53. Sterijinog pozorja za najbolju predstavu - Urbi et orbi.
